Окна домов...

Окна домов,
улиц ночных
удивительные глаза!
Детские сны вы мои окружали.
Помните, как на войну провожали?
Помните, окна, была гроза?
Как вы печально тогда дрожали.
Дальние зарева отражали.
Окна — и вдруг на стекле слеза.
О, как всегда меня поражали
эти загадочные глаза!

Окна домов,
вы меня встречали
светом веселья, цветом печали.
Лампа горит, абажур, свеча ли —
тысячи окон, тысячи глаз.
Эти взирают на мир надменно,
эти бесстрастно, недоуменно,
эти так горестно и смиренно —
веки опущены,
свет погас.

Где бы ни жил,
куда ни поеду,
с вами люблю затевать беседу,
то ли по свету, то ли по цвету
вдруг угадать, что таится за...
Вечер, опять тебя жду затем лишь,
что в темноте ты опять затеплишь
окна домов,
улиц ночных
удивительные глаза.

Доступные переводы

Прозори домова,
улица ноћних
чудвновате очи!
Окруживали сте моје дечје сне.
Сећате се како у рат отпратиште ме?
Прозори, олуја је била, сећате ли се?
Како само тужно тада дрхтали сте.
Далеке сутоне сте одсијавали.
Прозори — и одједном на стаклу суза.
О, како су ме запрепашћивале
те загонетне очи!

Прозори домова,
дочекивали сте ме
светлошћу весеља, бојом туге.
Гори ли лампа, абажур, ил' свећа —
попут хиљаде прозора, хиљаде очију.
Ове гледају на свет надмено,
ове без страсти, сметено,
Ове тако жалосно и смирено —
капци су им спуштени,
светлост се угасила.

Где год да живим,
ма где да пођем,
с вама волим разговор да почнем,
да ли по светлу или по боји
одједном погодити шта се иза таји...
Вече, опет тебе чекам,
да у тами само ти опет загрејеш
прозоре домова,
улица ноћних
чудновате очи.

Okna hiš,
nočnih ulic
oči osupljive!
V mojih sanjah živele ste v rani mladosti.
Pomnite, kako spremljale ste do vojnih bridkosti?
Pomnite, okna, oblake sive?
Kako žalostno takrat vaš glas je drhtel.
Daljni odsevale plamen ste rdečebel.
Okna — in nenadno na steklu solze ganljive.
Oh, kako sem vsakič onemel,
zaradi vas, oči nerazvozljive!

Okna hiš,
pričakala ste me v svoji čarobnosti
s svetlobo veselja, z barvo turobnosti.
Gori luč, svetilka ali sveča —
na tisoče oken, tisoč očes.
Ta na svet gledajo sovražno,
ta zbegano, brezbrižno,
ta tako žalostno in ponižno —
priprejo se veke,
ugasne luč.

Kjerkoli bi živel,
in po katerokoli pot se vzpenjam,
rad z vami besedo si izmenjam,
tako o svetlobi kakor tudi o barvi,
rad ugibam vihravo njun skriti pomen …
Večer, tebe čakam spet,
da prideš v temi pogret
okna hiš,
nočnih ulic
oči osupljive

Стороны света, 1959

Другие произведения

Вся поэзия