Послание юным друзьям

Я, побывавший там, где вы не бывали,
я, повидавший то, чего вы не видали,
я, уже т а м стоявший одной ногою,
я говорю вам — жизнь все равно прекрасна.

Да, говорю я, жизнь все равно прекрасна,
даже когда трудна и когда опасна,
даже когда несносна, почти ужасна —
жизнь, говорю я, жизнь все равно прекрасна.

Вот оглянусь назад — далека дорога.
Вот погляжу вперед — впереди немного.
Что же там позади? Города и страны.
Женщины были — Жанны, Марии, Анны.
Дружба была и верность. Вражда и злоба.
Комья земли стучали о крышку гроба.
Старец Харон над темною той рекою
ласково так помахивал мне рукою —
дескать, иди сюда, ничего не бойся,
вот, дескать, лодочка, сядем, мол, да поедем...

Как я цеплялся жадно за каждый кустик!
Как я ногтями в землю впивался эту!
Нет, повторял в беспамятстве, не поеду!
Здесь, говорил я, здесь хочу оставаться!

Ниточка жизни. Шарик, непрочно свитый.
Зыбкий туман надежды. Дымок соблазна.
Штопаный-перештопаный, мятый, битый,
жизнь, говорю я, жизнь все равно прекрасна.

Да, говорю, прекрасна и бесподобна,
как там ни своевольна и ни строптива —
ибо к тому же знаю весьма подробно,
что собой представляет альтернатива...

Робкая речь ручья. Перезвон капели.
Мартовской брагой дышат речные броды.
Лопнула почка. Птицы в лесу запели.
Вечный и мудрый круговорот природы.

Небо багрово-красно перед восходом.
Лес опустел. Морозно вокруг и ясно.
Здравствуй, мой друг воробушек,
с Новым годом!
Холодно, братец, а все равно — прекрасно!

Доступные переводы

Ја, који сам био тамо, где ви нисте били,
Ја, који сам видео, што ви нисте видели,
ја, који сам т а м о већ стајао једном ногом,
ја говорим вама – ипак је леп живот.

Да, говорим ја, ипак је живот леп,
чак и кад је тешко и кад је опасно,
чак и кад је несносно, скоро ужасно –
живот је, кажем, ипак је живот леп.
Ево, осврнућу се назад – далек је пут.
Ево, погледаћу напред – напред је кратак пут.
Шта је тамо позади? Градови и државе.
Жене су биле – Жане, Марије и Ане.
Била дружба и верност. Мржња и злоба.
Грудве земље лупале о покров ковчега.
Старац Харон је над том смутљивом реком
тако ми љубазно помахивао руком –
вели, хајде овамо, ничега се не бој,
ево, вели, чамца, седи, каже, идемо...

Како сам се жељно за жбунић сваки хватао!
Како сам нокте у земљу ову заривао!
Не, нећу да идем, у безумљу понављао!
Овде хоћу да останем, овде, говорио!

Нит живота. Лопта лабаво свијена.
Колебљива магла наде. Дим искушења.
Крпљен и прекрпљен, притискан, пребијан,
Живот је, говорим ја, живот је леп ипак.

Да, говорим ја, леп и неупоредив,
ма како капризан и својеглав бива –
јер, да овоме додам, врло добро знам
шта за собом повлачи алтернатива...

Плашљива реч потока. Звоњава капи.
Мартовском кашом дишу бродови речни.
Пупољак пуче. Птичја песма у шуми.
Стални циклус природе, мудри и вечни.

Пред јутрењем небо гримизно-црвено.
Пуста шума. Около мразно и ведро.
Здраво, мој друже врапчићу,
срећна Нова година!
Хладно је, брате, али лепо је ипак!

Другие произведения